О ЦРВЕНОМ КРСТУ

Двадесетпетог јануара, по старом календару, односно 6.фебруара по новом, 1876.године, на иницијативу др Владана Ђорђевића, угледног војног лекара, у Дворани београдске општине, основано је Српско друштво Црвеног крста. За првог председника изабран је Митрополит Михајло Јовановић, а Управу је чинило неколико угледних грађана тадашње Србије.

Након избора, Главни одбор обратио се Прогласом народу, излажући своје циљеве и дужности Друштва, позивајући грађане да се упишу у чланство и оснују пододборе у целој земљи. Први задатак новооснованог Друштва био је збрињавање избеглица које су долазиле због Херцеговачког устанка. У години оснивања, Српско Друштво Црвеног крста окупило је око 2000 чланова и основало је 35 пододбора у земљи.

Исте године, 24.марта на иницијативу Српског друштва Црвеног крста Кнежевине Србије приступила је Женевским конвенцијама. Кнежевина Србија високо је ценила залагање Друштва у помоћи људима, а основни задатак тадашњег Црвеног крста био је помоћ војном санитету. Кнез Милан Обреновић одликовао је председника Црвеног крста Великим крстом Таковског реда, а 11.јуна 1876.године Међународни комитет Црвеног крста признао је Српско друштво Црвеног крста.

Рад Друштва био је усмерен на прикупљање новчаних и материјалних средстава, организовање болница, обуку добровољних болничарки, набавку санитетског материјала, ангажовању лекара и пружао је велику помоћ војном санитету.

Без обзира на тешкоће и узастопне ратове, велики број рањеника, избеглица и све тешкоће кроз које је пролазио народ на овим просторима, хумана идеја Црвеног крста се ширила, тако да је 1885.године Српско друштво Црвеног крста имало 105 пододбора. У Српско-бугарским ратовима, Српско друштво Црвеног крста обављало је евакуацију и збрињавање рањеника са својих 45 санитетских возила, 37 покретних болница и санитетским возом. Српско друштво Црвеног крста је издејствовало да врховни командант Краљ Милан, дозволи транспорте европских друштава Црвеног крста преко Србије као помоћ за Бугарску, са којом је Србија била у рату, поштујући Женевску конвенцију.

Законским одредбама из 1896.године Друштво је постало аутономно, његов амблем је заштићен од злоупотреба, добијене су повластице на желеници, право на бесплатно коришћење телеграма, ослобођење од царинских дажбина, као и од свих такси од земаљских власти.

Темељи Дома Црвеног крста ударени су јуна 1879.године у Симиној улици у Београду, где се Црвени крст Србије и данас налази.

У првом светском рату Друштво је деловало у земљи и иностранству. Наиме, део Српског Друштва остао је у Београду и Крушевцу, седиште се преместило у Ниш, део се са војском и Владом евакуисао на Крф, а затим преко Италије у Швајцарску. Друштво је наставило рад 1918.године и већ 1920.године имало 40 пододбора и око 30.000 чланова. У то време велику помоћ народу преко Црвеног крста, пружали су наши исељеници. Српско друштво Црвеног крста одржало је 25.децембра 1921.године свој последњи годишњи скуп и своје тековине пренело је на свог наследника - Друштво Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Црвени крст је и касније мењао име у зависности од имена државе у којој је постојало. Током другог светског рата Друштво је деловало под именом Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије, а крајем 1944.године у свим републикама основани су главни одбори Црвеног крста.

У периоду распада бивше Југославије, Црвени крст Србије наставио је да остварује своје задатке збрињавајући велики број избеглица и расељених, дистрибуирајући помоћ од међународних донатора, углавном од Међународног комитета Црвеног крста, Међународне Федерације друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца, Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација, од Светског програма хране, Хуманитарног бироа Европске уније и националних друштава и донатора који су пружали помоћ током деведесетих и почетком овог века, у количини од 650.000 тона.
Распад СФРЈ проузроковао је издвајање организација Црвеног крста из бивших југословенских република, а Црвени крст Србије и Црвени крст Црне Горе су наставили са радом као Југословенски Црвени крст. Августа 1993.године Међународни комитет Црвеног крста потврдио је континуитет Националног друштва Југословенског Црвеног крста у непрекидном трајању од међународног признања два друштва од 1876.године.

Данас је Црвени крст Србије Национално друштво. Међународно признање му је потврђено 21.9.2006. године.

Последњих година Црвени крст Србије са 177 органиазција, 5 градских и 2 покрајинске организације Црвеног крста посебно се ангажовао на прихвату и збрињавању избеглих и прогнаних лица са простора бивше Југославије којих је било и до седамстотина хиљада, као и у збрињавању привремено расељених лица са Косова и Метохије, којих је близу 200.000. Кроз различите социјалне програме Црвени крст Србије помаже и социјално угрожено становништво којих је у Републици Србији преко 10% од укупног броја становника. Редовним дистрибуцијама помоћи на Косово и Метохију Црвени крст Србије помаже угрожене категорије становника.

Анри Динан

Жан Анри Динан такође познат и као Анри Динан (фр. Јеан Хенри Дунант рођен у Женеви, 8. маја 1828. а умро у Хајдену, 30. октобра 1910.), је био швајцарски филантроп, оснивач Црвеног крста.

Крваво искуство битке код Солферина1859. навело га је да напише књигу "Сећање на Солферино" у којој је изнео идеју за формирање друштва које ће деловати у ратним ситуацијама. То друштво је основано 1863. , а 1864.усвојена је Женевску конвенцију према којој се у рату морају поштедети сви болесни и рањени војници, и санитетско особље. Године 1901. добио је Нобелову награду за мир.

• Др Владан Ђорђевић

  

  Владан Ђорђевић (Београд, 21. новембар/3. децембар 1844 — Баден, 31. август 1930) је био лекар, књижевник, политичар, председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник и оснивач Српског лекарског друштва.
  Владан Ђорђевић је рођен 21. новембра/3. децембра 1844. у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе (лекарски помоћник у српској војсци), пореклом Србин, потицао је из северне Грчке. Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као кћерка Марка Лека и праунука Марка Лека из Влахоклисуре. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када на предлог Ђуре Даничића почео да користи „народније“ име Владан, као превод другог дела свог имена (кратија, гр. - владавина).

  Гимназију је завршио у Београду, а као ђак је био један од покретача Уједињене омладине српске и био њен секретар.

  Под утицајем Јосифа Панчића, определио се за студије медицине у Бечу где је и докторирао 1869. Специјализацију из хирургије завршио је у Бечу (1869—1871) код чувеног професора Билрота и био је први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У овом рату у близини Франкфурта Ђорђевић је организовао ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека.

  Након повратка у Србију једно време радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску у којој постаје први санитетски пуковник. [а]

  Војни је лекар и шеф хирушког одељења војне болнице од 1871. Један од оснивача Српско лекарско друштво (1872) и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство (1874). Од 1873. обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији (1876). У првом српско-турском рату (1876) је био начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом (1877—1878) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу од (1878). Начелник је цивилног санитета Србије од 1879, а 1881. је испословао његову широку реформу. И у српско-бугарском рату 1885/6. је начелник санитетске службе врховне команде.

  Ђорђевић је био председник београдске општине 1884—1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића. Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији.

  Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892.

  Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900. године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске. Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара Драгом Машин.[1]

  У затвору је на шест месеци 1906. године, због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године.

  Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен стар и болестан у 86 години живота окончао је свој живот накадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Црвеног крста у Србији, дипломата, политичар, министар, председник владе, академик, писац безбројних романа... Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана у Београду.

• Анри Динан

  

  Жан Анри Динан (франц. Jean Henri Dunant; Женева, 8. мај 1828 — Хајден, 30. октобар 1910) је био швајцарски филантроп, оснивач Црвеног крста

  Крваво искуство битке код Солферина 1859. навело га је да напише књигу „Сећање на Солферино“ у којој је изнео идеју за формирање друштва које ће деловати у ратним ситуацијама. То друштво је основано 1863., а 1864. усвојена је Женевску конвенцију према којој се у рату морају поштедети сви болесни и рањени војници, и санитетско особље. Године 1901. добио је Нобелову награду за мир. Сав новац који је добио поклонио је у хуманитарне сврхе.